Koga briga?

Koga briga?

Zar se iko ikada obazirao na nešto nevidljivo? Da li je se iko ikada okrenuo za nečim što ne vidi? Zaplakao za nečim što ne oseća, oslusnuo za nečim što se ne čuje? Da li je iko ikada brinuo za moju dušu? Nevidljivu, nečujnu, tužnu, uvelu.
Ko još bere uvelu ružu? To više nije cvet to je korov. Mračni korov koji obuzima telo i um, izjeda ga polako i mučno.  Nikad ne prestaje. Nema mu kraja.
   Kazu neki 'ma proći će to'. Ne! To ne prolazi. Pitanje je samo do kad može da se izdrži. Ne možeš se izlečiti. Možeš umreti ili naučiti da živiš sa tim.

Ima godina kako moja duša pati.

Ne znam da li sam se rodila sa tim ili sam nemarno usput ubrala ružu koja će kasnije postati korov. Ne znam. Ali tu je. Korov se širi i svakog dana spoznajem novu nijansu mračnog.
Sama sam kriva. Jesam, znam i priznajem. Ali imam taj strah od promene fobiju od neuspeha.
Pa mislim da je sada najbilje moguće i da ništa ne treba menjati.  Ali nije.
A poenta jeste da niko ne mari.
Da sve bude mračnije, bolnije, teže...niko ne mari.

Niko ne pusta suzu zbog moje suze.

A moja svaka suza je iskrena. Sva je teška od mog bola i mog vapaja da je neko čuje. Da kada se slije niz obraz i lupi o zemlju, da sve zvoni! Da se ceo svet okrene i zastane na sekund. Da se zapita zašto je ova suza pala? Zašto je tako teška? I zašto je niko ranije nije čuo?
Ali dzaba. I dalje je to samo gram slane tečnosti koja se sliva niz mlade pore i udara u drveni pod ne ispustivši ni najtiši zvuk.
Muk.
Ja plačem. .. ali niko ne cuje.
Placem,a ono tišina.
Jecam...ali bez glasa.
Pitam se...ali bez reci.
Dozivam...bez uzdaha.
I dalje je muk.
A moja dusa se cepa.