Dan mi izmiče.
Noćnu tminu upija moja soba. Košmari počinju da vrebaju moje misli okupirane njime. Zatvaram oči. Vidim mrak. A iz mraka se iskrada jedno crveno oko,krvlju zasuto i slanim suzama uplakano. Liju krv i suve niz mrak pravo u moj um. Razlivaju se posvuda i natapaju moju gladnu psihu. Borim sa sa valovima crnih misli koje noću krstare mojim umom. Ulaze pod kožu,zarivaju se i probijaju do srži. Ježim se. Krevet je odavno otišao od mene. Nevoljno lebdim u besmislici svega ovoga,ali i dalje sam tu. Mračna noć dovodi najgore utvare,gospodare nesreće terajući me da se sećam svega. Opirem se! Kidam okove kojima sam vezana za ovu ponoc.
Sunce neće doći pre vremena. Gušeći se u uzdasima ovog užasa,dozivam ga ali me ne čuje. Daleko je iza horizonta. I dalje se otimam ove jeze. Svuda me podilaze žmarci,bauljaju oko mene kao mali đavoli ispuštajući bolan krik koji mi se zariva duboko u podsvest. Podli smeh odjekuje mi u glavi. Hvataju me sa svih strana,kao dusi nekakvi zavitlavaju se sa mojoj prozirnošću. Podsmevaju se mojoj slabosti i doslovno me pljuju u lice gomilom stida i srama. Kako sam tako krhka? Pita se moja psiha.
Bodeži mi se zarivaju pravo u kičmu. Čine me jadnom i bespomoćnom,bez trunke izbora i nade da se izvučem. Uklještaju mi pršljenove i izazivaju vanzemaljsku bol koja mi grči lice.
Nikad jače nisam osećala svoje telo. Svaka nit mog postojanja treperi,vibrira,potresa čitav moj svet. Obuzima me svaki vid zla ove tame i baca me u večnu muku.
Tonem u san,a mrak biva sve gušći. Ponovo vidim uplakane oči,koje ovog puta vape za mnom i očajnički traže pomoć. Bolno pružaju drhtavu ruku ka meni,i nestaju. A zatim...
...mrak.
Нема коментара:
Постави коментар